Đenđi Samardžija

Osnivač, predsednik i trener kluba Hua Kang. Taijiquan praktikuje od 1989. Učenik je najpoznatijih svetskih majstora. Od Wang Zeng Xianga je učila sportsku formu 42 i mač 42, od Yang Jwing Minga Yang stil, guranje ruku i borilačku primenu, od Dana Docherty-a Wu stil po metodi Cheng Tin-Hunga i od Grandmastera Chen Xiaowanga i njegovih sinova Chen stil. Svi oni imaju i svoje metode praktikovanja Qi gonga, ali ovu veštinu usavršava i kod svetski poznatog majstora Mantak Čia.

Na evropskim šampionatima za Tai chi chuan 2000. i 2001. god. osvaja dve srebrne i jednu bronzanu medalju. Pod njenim trenerskim rukovodstvom medalje na evropskim šampionatima su osvojili i njeni učenici i tada članovi kluba: Valentina Drakulić 2005. (bronza) i 2006. (2 srebra), Dragi Slaveski 2006. (2 bronze) i 2008. (2 bronze), Nikola Bojić 2008. (zlato). Ekipno članovi kluba su osvojili 2 srebra i 1 zlatnu medalju.

Izdala je DVD sa sportskom formom 42, a u pripremi je DVD i priručnik za samostalno učenje forme od 10 pokreta Taijiquana.

Učitelji. od kojih sam tokom poslednjih 15 godina sticala znanje, mudrost i veštinu su :

Wang Zeng Xiang

Chen Xiaowang

Yang Jwing Ming

Oscar Munoz Galeano

Mantak Chia

Dan Docherty

Wang Zeng Xiang

Wang Zeng Xiang rođen je 1963. godine u Kini, provincija Guangksi. U devetnaestoj, Wang je već majstor svih stilova Vu Šu-a, među kojima su i Tai Či Čuan, Singji, Bagua Džang i mnogi drugi. Završio je dva fakulteta – Univerzitet za fizičku kulturu u Guangksiju i pekinški Institut za borilačke veštine. Do 1990. godine Wang je šest puta osvojio titulu nacionalnog šampiona Kine i osam puta titulu vicešampiona. 1988-’89. osvaja šampionske titule na prvenstvima Kine i Japana u kategoriji Tai Či. 1990. godine na XI azijskim igrama postaje šampion u kategoriji Vu Šu, a na Međunarodnom šampionatu Vu Šu-a u Maleziji osvaja dvostruku titulu svetskog šampiona. U Beogradu je Taijiquan podučavao od 1996.god. Pogledajte i Wang-ov video na YouTube-u

Yang Jwing Ming

Predsednik je Asocijacije umetničke Jangove veštine, YMAA Internacional. Predsednik je internacionalne Wushu-San Shou Dao Asocijacije. Počasni član američke Shiatsu Asocijacije. Počasni član je u Savetu umetničkih borilačkih veština u kineskoj istorijskoj Zajednici.

Naravno, sve najlepše za Dr. Yang Jwing-Ming-a. Stvarno je Majstorčina! Osim toga vrlo je „ispravan“ kao učitelj. Stvarno PRENOSI znanje, a ne zamajava kao većina kineskih učitelja. Insistira na detaljima, ispravlja I najsitnije greške, zahteva snagu, energiju uloženu u trening. Doduše, ume i da naplati (jednu oblast npr. guranje ruku razdeli u sedam seminara, isto toliko DVD-a i knjiga) ali kad platiš, ti i dobiješ! Što se tempa rada tiče na seminarima – kondiciono sam izdržala (iako sam imala temperature 39), ali mi je posle njegovog seminara otpao nokat na palcu noge! Kad sam zadnji put bila na njegovom seminaru, razgovarali smo o budućnosti njegove škole u Srbiji, dobila sam zastavicu YMAA kao symbol postavljanja temelja te škole kod nas. Nekako sam znala da je neće biti, kao što sad znam da će Chen Xiaowang-ove škole biti (iako je uzajamna atmosfera govorila suprotno u jednom i u drugom slučaju).

Oscar Munoz Galeano

Studira i trenira Taijiquan i Qigong više od 30 godina. Učio je od raznih učitelja i majstora iz Evrope i Kine, a poslednjih 15 godina je učenik velemajstora Chen Xiaowanga od kojeg je primio autorizirano pravo podučavanja Chen stila Taijiquana.

Zaista sam zahvalna „ruci“ koja me vodi kroz Taijiquan od dobrih, najboljih, do fantastičnih učitelja, do jedinstvenih kakvi su Yang Jwing Ming I Chen XiaoWang. Možda sam od svih njih više naučila, ali Oskar mi je „otvorio oči“ za unutrašnji rad. Toliko jasno, strpljivo i polako ponavlja pokret sa svim detaljima, da ti se proces sklapanja spoljnjeg, i unutrašnjeg pokreta prosto ureže, kao film. Jasno se vidi pokret uvrtanja koji polazi od stopala do glave sa provlačenjem energije koju uvrtanje sabija, da bi se na kraju oslobodila kroz ruke. Kad te vodi kroz Qi gong, prosto osećaš kako ti se meridijani izdužuju I postaju fleksibilni i otvoreni za energetski tok. Sa nestrpljenjem čekam svaki njegov sledeći seminar!

Mantak Chia

Stvaraoc je Univerzalnog Tao sistema i direktor je Univerzal Tao Centra u severnom delu Tajlanda. Od malih nogu uči taoistički pristup životu. Njegovo majstorsko drevno znanje, upotpunjeno je znanjem drugih disciplina, joge, aikidoa, taijia, je rezultiralo da Univerzalni Tao sistem predaje širom sveta.

Dan Docherty

Rođen je u Glazgovu, Škotskoj, ali je dugo godina živeo u Kini. Od 1975. Taijiquan je učio kod majstora Cheng Tin-hunga. Kao predstavnik Hongkonga na Šampionatu Jugoistočne Azije već je 1976. osvojio drugo mesto, a 1980. na istom Šampionatu u Full-contactu je osvojio šampionat. Predsednik je Tai Chi Chuan federacije Evrope, sudija na takmičenjima i autor knjiga “Wudang Tai Chi Chuan” i “Komplet Tai Chi Chuan”. Živi i radi u Londonu. Web adresa: www.taichichuan.co.uk

Chen Xiaowang

Naslednik je generala Chen Wangtinga – kreatora Taiji-a. Na Wushu takmičenjima od 1980. do 1982. osvojio tri zlatne medalje. 1988. vlada mu je odala posebno priznanje za doprinos u širenju i populariziranju borilačkih veština – proglašen je “nacionalnim blagom Kine”.

Seminar kod Chen Xiaowanga

Petnaest godina se bavim Taijiquanom, ali žeđ za znanjem još nisam utolila. Još uvek nisam ja ta koja je Izvor znanja. Učiti od velikog majstora je za mene kao biti priključen na „izvor života“.

Tako sam i ove godine krenula za „priključak“. Ovoga puta kod „Čuvara stila“ Grandmastera Chen Xiaowanga, nosioca jedog od najstarijih i najkomplikovanijih stilova Taijiquana – Chen stila.
Grandmaster Chen Xiaowang je 19. generacija Chen porodice i kao takav, od malena je “prepoznat” kao čuvar stila. Rođen je 1945 u Chenjiagou – Chen selu. Direktan je naslednik legendarnog generala Chen Wangtinga – kreatora Taijiquana, a unuk isto tako legendarnog Chen Fakea. Taijiquan praktikuje više od 55 god. i od strane kineske vlade, proglašen je “nacionalnim blagom Kine”.

Poznavajući nekoliko velikih kineskih Majstora od njegove pojave sam očekivala više glamura, pompe, “ograda” oko njega… ili barem nepristupačnije biće. Ispred mene je stajao nasmešeni gospodin u svom čuvenom smeđem Taichi odelu, mirnog izraza i prodornih očiju. Predstavili su me i rekli da sam iz Srbije. Sevnu mu zvezdica u tim uzanim očima i jedva primetnan osmeh u uglovima usana. Izmenili smo par reči, koliko i šta treniram, o našem Klubu… I ako sam registrovala sjaj u njegovim očima, prijem mi se učinio hladnim i uz blag naklon se udaljih.

Seminar na Rogli se održava već 9 godina i bila sam okružena ljudima koji su uz njega 7,8, a mnogi od njih i 15 godina. Neki su njegovi asistenti, a drugi su zastupnici njegove škole u svojim zemljama. Od 78 polaznika samo nas troje smo prvi put kod Grandmastera na seminaru.
Otišla sam ranije u salu da zauzmem mesto u prvom redu tik ispred njega, da bih što jasnije videla. Međutim, on je čas počeo premeštajući niže polaznike u prve redove a više iza njih, tako da sam dospela u treći red, ali direktno ispred njega.

Na prvom treningu sam bila u haosu! Nisam znala gde mi je leva, a gde desna, otkud njemu težište na prednjoj nozi, kako mu je karlica pod uglom od 45 stepeni…? Zaista sam se trudila da prikupim svo do sada stečeno znanje i da ga primenim. Par puta sam primetila da mu se pogled nemarno i veoma kratko zadržao na meni sa izrazom “užas, ovo ne može ni da se koriguje”. Pred kraj dana sam počela da osećam gde najćešće grešim. Shvatila sam da su zahtevi Chen stila skoro suprotni od stilova koje sam do sada radila i/ili čemu sam do sada podučavana.

Celu noć nisam spavala, već sam viđeno vrtela u glavi. Shvatila sam da moram da “ispraznim svoju činiju” da bih Grandmaster imao gde da “sipa” to zbog čega sam došla. Ujutru sam postavila novu poziciju i osnovu koja je već bila mnogo bliža Chen stilu.

Jasno da je Grandmaster odmah primetio razliku između mog rada juče i danas (ne zato što sam postala dobra, već što sam manje štrčala iz grupe!) i ponovo sam videla one iskrice u uglovima njegovih očiju. Tek sam taj drugi dan počela da lovim njegov tajming, uglove i sinhronizaciju u pokretima. Počela sam da budem svesna energetskog kretanja u pokretima koji sam poznavala od ranije. Međutim to mi je toliko okupiralo pažnju da sam gubila XiaoWanga. Pažnja mi ide unutra, a ja sam ovde da upijam njegov pokret, a ne da “uživam” u svom “znanju”.

I pored svog napora da pratim njegov pokret nisam to uspevala. Grandmaster toliko radi “iznutra” da, kako ne znam redosled pokreta – formu, ne mogu da ga pratim, jer ne mogu na vreme i jasno da vidim logiku pokreta i spoljni pokret. Toliko radi iznutra, da pokret ruku npr, mogu da uočim tek kad je već taj isti pokret prošao kroz telo i kao posledica te kretnje se manifestovao kroz ruke. Naravno to je za “lovljenje” pokreta već kasno, jer tada mogu samo da grabim ostatke pokreta. Zato sam počela da pratim njegovog najmlađeg sina Pang Feja, koji radi geometrijski precizno, predivno, elegantno, ali i dovoljno široko, da mogu da ulovim logiku pokreta.

U međuvremenu sam (dok su se ostali odmarali) učila formu od 19 pokreta koju je kreirao Majstor Chen od elemenata Stare (Lao jia), Nove (Xin jia) i male forme (Xiao jia). Ona je idealna za vežbanje osnovnih principa, koji su jasno aplicirani u svih 19 pokreta. To sam učila od Chenovog srednjeg sina In Jia, koji je sušta suprotnost ocu i bratu Pangfeju. Stamen, težak i prilično nemaran u pokretima. Više daje na snagu i primenu nego na preciznost i “namatanje svile”. Upravo zbog toga nisam mogla da ga prihvatim kao učitelja – za moja merila je suviše nemaran I površan. Srcem sam ga prihvatila tek na Gala večeri, ali o tome kasnije. Najmlađi sin Pang Fej je nas “početnike” podučavao guranju ruku. Prenosio nam je iskreno ali sa nimalo iskustva, tako da mi je dolazilo da ga ispravim ili “primenim” pokret, da iskusi gde greši. Međutim, to je za ostale novajlije bilo ok, jer su oni imali još manje iskustva u primeni od mene.

Ono što je fascinantno kod svih Chenova je njihov Fa jin, tj. izbacivanje snage, ćia… Njihov udarac pesnicom ili nogom je neverovatna sila! Ponekad sam imala osećaj da će im se telo iskidati u komadiće od sile koja ih razara u toku udaraca. Udarac pesnicom (u prazno) po pravilu treba da “puca”. Kod Grandmastera to zvuči kao da je udario u vazdušni zid!

Trećeg dana treninga primetila sam da me majstor intenzivno posmatra. Videla sam da je zadovoljan mojim napredkom.

Kako smo na kraju svakog treninga mogli da tražimo ispravku stava koji nam nije jasan, četvrtog dana sam se usudila da stanem u poziciju pred majstorom, da bi me on ispravio. Prvo mi je malo podigao poziciju, a onda naveo da više “sednem”, otvorio mi je levo koleno (koje mi se zbog dislokacije karlice uvek zatvara). Posle ispravke treba da se ostane u stavu što duže. Posmatrala sam kako mi stare navike i dislokacija vraćaju poziciju u onu pogrešnu, kako krutim mišiće, ne bih li velikom mukom I trudom održala ispravnu poziciju.

Te noći sam, u fantastičnoj borovoj šumi u kojoj bole uši od tišine, uspela da održim (relativno) ispravnu poziciju jedno dvadesetak minuta. Do kraja seminara sam koristila svaku priliku da zamolim Majstora da izvrši korekturu mojih stavova.

Svako veče za vreme predavanja su izloženi razni prodajni artikli, između ostalog i kaligrafije Majstora Chena. Na prvi pogled sam se zalepila za jednu! Lepa šara. Veselo sam prišla Majstoru da ga pitam – koliko to košta. Na meni teško razumljivom engleskom sa kineskim izgovorom mi je dugo pričao o nekom manastiru u Šri Lanki, o svom selu i kako će se svakom donatoru ime urezati u kamen i monasi će se moliti za njegovu dobrobit… Ništa mi nije bilo jasno. Ja sam samo pitala za cenu! Sa toliko žara i ljubavi je pričao o tome da nisam mogla svojim nestrpljenjem da ga prekinem, pa sam samo klimala glavom – yes, yes. Tumačio mi je značenje kaligrafija, pričao mi je kako se radi, kašira na svilu… Jedna košta 320e. – na kraju izgovori. Mislim da sam pobledela. Bilo me je sramota što sam tolika neznalica, jer ja sam bila spremna da “žrtvujem” 100e., ali 320?! Dalje nije bilo potrebe za rečima, sve je bilo jasno. Kako sam ostala tamo skamenjena, Grandmaster se kulturno povukao.

Jako sam se oneraspoložila, a nisam znala tačno zašto. Ni večernja meditacija mi nije pomogla.
Kasnije sam se raspitala kod starijih učenika o čemu se radi, kakvi manastiri, škole, molitve….? Objasnili su mi da je kupovina njegove kaligrafije u stvari donacija. Da je svom selu Chenjiagou počeo da gradi salu za treninge, školu i hotel za smeštaj učenika. Sada je donaciju usmerio jednom manastiru – školi u Šri Lanki koji je uništen u Cunamiju prošle godine. Sama kaligrafija je samo materijalizacija zahvalnosti za donaciju.

Sutra uveče sam ponovo stala pored one kaligrafije kada mi je Majstor prišao. Rekao mi je da ako nemam para, a stvarno želim tu kaligrafiju, mogu da ga uzmem. Da ću mu platiti kad budem imala, a ako ne budem – nije važno. Suze su mi navrle na oči. Spakovao mi je bez da je sačekao moj odgovor uz reči: to je “Leteći Zmaj”. Simbolično značenje kaligrafije je ostvarenje mojih želja, tj. uzletanje mojih neostvarenih želja! Zgrabila sam svitak uz blag naklon i otrčala, misleći na to koliko će jadna kaligrafija posla imati kod mene i da je stigla u prave ruke!

Gala veče je ustvari dodela sertifikata na kome piše da je polaznik sa uspehom savladao materijal koji je rađen na devetom Dao Kampu. Posle toga je demonstracija majstora. Prvo je najmlađi Chen izveo Staru formu. Pang Fej je lepe građe, visok, vitak momak širokih ramena. Ima neku prirodnu prefinjenost i eleganciju u pokretima. Formu je radio precizno, elegantno, mirnog duha, ali snažno i izražajno i neverovatno živo. Pod je podrhtavao pod njegovim nogama, a vazduh treperio od udaraca. Aplauz, a na “bis” demonstracija Fa jina! Sjajno! Zaista vidiš da razbacuje levo desno zamišljenog neprijatelja.

Posle toga stariji sin Chen In Jin je radio formu 19. Sušta suprotnost! Krupan, visok, težak, debeljuškast, nemiran, neobuzdanog duha. Radio je on sa veoma strogim i ozbiljnim izrazom lica jedno 2 min., a onda je u toku pokreta obrisao znoj sa čela, mimikom pokazivao koliko mu smeta (sve to!) znoj koji se sliva sa njega. Počeo je da brlja pokrete, pa da ih popravlja, ponavlja…. Uvek, pa i sada nasmejan na svoje greške reaguje u stilu: upsa, opa, pardon. Ali udarci su mu siloviti, čak agresivni, ljutiti, široki, ali i razbacani. Svojim simpatičnim nastupom ipak je izmamio aplauz. Prekide aplauz I obrati se publici: znate li šta bih ja sada najradije radio? I poče da trupka nogama i skače po bini, da se trese kao trogodišnje histerično dete! Prolomio se urlik od smeha i aplauz njegovoj iskrenosti. Tada se uhvati sablje i odradi formu tako snažno i neobuzdano, da bi u realnoj situaciji pobio najmanje 20 ljudi! Fijuk sablje se čuo od početka do kraja forme, a publika u prvom redu te male sale je uvukla vratove! Lepšu i precizniju formu jesam videla, ali snažniju nikada! Kakav neobuzdan duh! Chen In Đin, puno sreće u borbama!

I na kraju Grandmaster Chen XiaoWang. Gospodin srednje visine, sa malim stomačićem I ljubaznim osmehom se svakim korakom do bine pretvarao u neverovatno strogog, usmerenog i velikog čoveka. Bože, koliko je velik na toj bini! Ne možeš a da ne osetiš strahopoštovanje prema njemu. Dugo je stajao nepomično. Onda mu se pokrenu stomak čini mi se na gore, pa na dole i onda je uz podizanje ruku počeo da diže Dan tijen. Zastao je za tren i poče da se “pakuje” uz spuštanje ruku. Do kraja prvog pokreta je izgledao spakovan i sabijen u “jezgro” kao orah. Minimalan pokret uvek počinje iz “jezgra” – Dan tijena, koji prenosi dalje pokret kroz mišiće, kostur, a završava se u prstima lako, gipko i bez napora, kao da se samo kreće. I tada udarac o pod! Kao da je kolac sabio u tlo! Kratak udarac, ali se činilo kao da nije udario o pod, već sabio kroz pod, duboko u tlo! Neverovatna razlika u izvođenju tog udarca između oca i sinova! Pod Pam Fejovim nogama se vibracija dugo prenosila po betonskoj ploči. Otac kao da je probio ploču te su se vibracije sabile u tlo! Ali zato kod udarca pesnicom – vazduh treperi.

Bez daha sam upijala svaki pokret u tolikoj meri, da sam zaboravila da napravim neki snimak. No, ima ih koji nisu. Videla sam bezbroj njegovih snimaka, ali to može da vam prenese samo njegovu tehniku, ali ne i energiju. Taj zvuk, tu sabijenost i silinu – snagu koja izbije ne iz njegove pesnice, već iz celog bića možete doživeti samo u neposrednom izvođenju. Kad je završio formu u sali je vladao tajac. Svojim dominantnim izvođenjem zamrzao je dah u nama. Tek kad je napravio korak sa bine salom se prolomio aplauz. Kako je prolazio pored mene sa čuđenjem sam konstatovala da je to onaj isti simpatični i topao gospodin moje visine, koji mi je sa žarom u očima pričao o manastiru u Šri Lanci.

Kad je u Taijiu on nije visok, već veličanstven!

Đenđi Samardžija
Septembar 2007.g