Iako sam odavno imala želju, tek sam 2006. godine uspela da uvedem guranje ruku i borilačku primenu pokreta u redovne treninge kluba Hua Kang. U početku sam sama držala te časove i veoma sam se iznenadila kada sam shvatila da ih ljudi izbegavaju. Mislila sam da nisam dovoljno jasna ili dobra u tome, pa sam zakupila posebnu salu i instruktora za to. I dalje su se ljudi osipali. Čula sam izjave tipa „ja nisam ovde došla da se bijem“, „ne želim agresiju“, „ne odgovara mi energija na treninzima“…
Kako nemam namere da odustanem od toga, želim da vam objasnim šta je to ustvari i zašto smatram da je primena pokreta ili izučavanje SVRHE pokreta osnov Taiji QUANA (u prevodu – pesnice) !
O prvoj „Knjizi o Taijiquanu“ koju je napisao Wang Tsung-yueh, (Van Cungjue) koja je jedina merodavna veza sa izvornim Taijiquanom i knjiga koja je i danas osnov ove umetnosti, Dušan Pajin u svojoj Knjizi „Kultura tela i borbene veštine“ kaže:
„Ako su ovi današnji sistemi (Taijiquana) u neskladu sa Knjigom, onda su oni pogrešni. Takođe čitalac će primetiti da Knjiga naglašava ulogu umetnosti. Danas samo mali broj knjiga uključuje neku napomenu o korišćenju Taijiquana kao borilačke umetnosti. Pohvalno je naglašavati aspekt vežbanja, ali ne do isključivanja prakticne primene. Uistinu, a može se to i dokazati, od čoveka koji nije u stanju da primeni ovu umetnost kao borilačko oruđe, teško se može očekivati da je sposoban da je prenosi i kao vežbu. Ova dva vida su veoma tesno povezana…”
U kineskoj tradiciji se javljalju 3 naziva za borilačke veštine: čuan fa (chuan fa, quan fa) – način pesnice, qong fu (kung fu) – postignuće čoveka i vu šu (Wu shu) – borbena veština. Prve dve su „veštine goloruke borbe“, a Wu shu uključuje upotrebu oružja.
Taiđićuen spada u Wu shu, u meki stil (borbe) i uključuje i veštine sa oružjem (mač, koplje, lepeza…)
Na moju veliku žalost popularizacijom Taijiquana, pojavili su se „učitelji“ koji su pričali mistične priče o čudesnim efektima ove tajanstvene veštine koji nas očekuju „ako“ jednoga dana dorastemo dotle i ako zaslužimo da nam Majstor otkrije Tajnu. Kako je ideja upotrebe ćia za većinu veoma maglovita, prodavci magle su to iskorili i prodali nam Taijiquan: meko i opušteno se klati i kruži, smeši se svojim šakama dok ne osetiš ći i tada ćeš postati potpuno zdrav i besmrtan! Od njih su nastali „New age ucitelji“ koji su uz Taiji muziku, ovu predivnu, plemenitu i beskrajnu duboku umetnost zamenili na oko lepim, elegantnim, baletu sličnim, ali beživotnim i nesvrsishodnim kretnjama. Pretvorili je u gimnastiku za stare i bolesne! Neoprostivi greh prema generacijama koje su skoro trideset vekova prenosile, čuvale, negovale i obogaćivale ovu mudrost – da nama ostave savršenu, neagresivnu, ali efikasnu veštinu samoodbrane i samousavršavanja! A mi smo to sveli na estetsku imitaciju pokreta, lagani, nežni ali beživotni ples sa puno mistike i priča o čudesnim i svemogućim učiteljima.
Ima učitelja koji lepe (terapeutske) rezultate postižu i takvim vežbanjem. Ali! To je Tai chi gong! Dakle želim da se objasni razlika izmedu tai chi gonga i Taijiquana! Tai chi gong je veština – umeće (gong) baratanja ćiem, a Taijiquan je savršenstvo pesnice! Taiji označava krajnji princip u kineskoj filozofiji koji objedinjuje Jin i Jang – beskrajno, bezgranično, a ćuan, ćuen znači PESNICA! Beskrajna, bezgranična PESNICA – koja u sebi sjedinjuje Jin i Jang, meko i tvrdo, brzo i sporo…
Kako je danas Taijiquan ostao bez QUAN – pesnice, ne može se dalje zvati ni Taiji-em, jer je izgubio elemente koji su ga činili celovitim, bezgraničnim. Izgubio je celovitost Jina i Janga, izmenu kružnog, pa pravolinijskog kretanja, brzih i kao bič oštrih i snažnih udaraca i meka kruženja, iznenadne skokove i jedva primetne, skoro unutrašnje kretnje….
Izgubio je vežbe u paru, guranje ruku, veštinu „slepljenih ruku“, ćin na… Ostala je samo forma. Forma nije nikada bila sama sebi cilj. Služila je za uvežbavanje pokreta (kao kata). Zato se uvežbavanje veštine započinjalo od veoma sporog, mekog, opuštenog i svesnog kretanja (čije praktikovanje samo po sebi pokreće ći). Taoistička ideja da suprotnost vodi suprotnosti znači da brzina i snaga (ći) posle određenog vremena dolaze kao prirodan rezultat takvog vežbanja. I taj rezultat sigurno niko nije odbacivao, ali nije ni posebno isticao, jer je prirodan tok stvari: snaga, eksplozivnost i brzina. A, u koje ćete svrhe snagu i eksplozivnost upotrebiti zavisi isključivo od vas!
Taijiquan je po kineskoj tradiciji obavijem mistikom. Ali mistika nije bila zbog sebičnosti majstora koji je čuvao „tajnu“ za sebe (mada je bilo sigurno i takvih), nego zbog toga, što je Taijiquan bio način samoodbrane tj. preživljavanja. Veštine kao što su Ćin- na i Tien- hsueh (napad na energetske tačke tela) su (bile) smrtonosne tehnike i imale su status strogo čuvane tajne. Majstor ih je prenosio samo odabranima, za koje je bio siguran da ih neće zloupotrebiti. Osim toga, svaki majstor je imao svoje tajne zahvate i udarce koji su ga održavali u životu.
Mi smo od svog znanja nasledili samo tajnovitost. Prepričavaju se priče o mističnim majstorima koji hodaju po vodi, u snegu ne ostaje trag za njma, metak se odbija od njihovih aura…. Uvlačenje učenika u mistiku, prevremeno naglašavanje etičkih, estetičkih i meditativnih komponenata Taijiquana odvraća vežbača od suštine nivoa na kome se u ovom trenutku nalazi i na kom nivou mora da dela, da bi napredovao!
Da. Najviši nivoi u praksi Taijiquana su stavljeni u funkciju alhemije tela. Ali to su najviši nivoi praktikovanja, na kojima veština nadilazi svoju svrhu i postaje sredstvo samousavršavanja. Tek na tom nivou izbijaju u prvi plan etičke i estetičke komponente veštine. Tada je to već precizno uvežbana veština. Tek na tom nivou postaje važnije zašto se i kako nešto čini, od toga šta se time postiže.
Dakle: Niko neće tražiti od vas da (naučite da) se bijete! Cilj je razumeti, shvatiti svrhu pokreta, raščlaniti ga na sastavne delove, objasniti detalj po detalj i to pokušati primeniti sa partnerom! Sigurna sam da će vam to razjasniti pokret i uštedeti mnogo godina uzaludnog ponavljanja pogrešnog i praznog pokreta. Šta je najvažnije, naučićete da ne imitirate pokret, vec da ga sami izvodite! U bilo kojoj novoj formi ili stilu brzo ćete shvatiti svrhu pokreta, brže cete ga pamtiti i pravilno izvoditi.
Guranje ruku koje će biti sastavni deo istog časa ima za cilj sticanje stabilnosti i „ukorenjenosti“, ispravnog stava, elastičnih pokreta, osećaja za pravac i intenzitet partnerove sile, njegovo odvođenje i eliminisanje bez ikakvog napora ili agresije. „Čitanje“ partnerove namere i vaša svesna rekcija pre njegovog izvođenja pokreta. Postaćete osetljivi na sopstvene energetske promene i na promene energije oko vas.
Verujte mi, primena pokreta i guranje ruku potpuno menja percepciju o Taijiquanu. Naravno, vi znate zašto ste ovde i šta želite. Samo vas molim da ne gledate na Taijiquan iz jednog uskog ugla, kao na terapiju ili gimnastiku za stare. To je samo posledica ispravnog vežbanja. To nije cilj Taijiquana. Pokušajte dosegnuti i druge aspekte ove umetnosti. Ostati samo na formi je kao da ste našli školjku, a niste izvadili biser iz nje!
Volela bih da kažem da je čas borilačke primene tj. svrhe pokreta „OBAVEZAN“ za sve polaznike koji su završili formu 42 ili su pri kraju forme! Naravno ne mogu da vas nateram da dolazite na taj čas za koji će biti izdvojen poseban termin (ali bih volela da mogu). I, dalje ću se svim silama boriti da vratim umetnost Taijiquana svojim korenima, da ponovo bude ono što je i bila vekovima.
